Mi stari urari smo često izmjenjivali zanimljive priče o satovima. Sad ne razgovaramo o tome toliko, sada nas je i puno manje – ali neki dan mi je jedan ženski sat donesen na servis i potaknuo je neke uspomene.
Nekad smo razgovarali on našim tehničkim grifovima, posuđivali bismo dijelove itd. Prije nekih desetak godina mi je jedan kolega rekao: “Gdje je ono zlatno vrijeme kad smo popravljali hrpu satova?” Bili su jednostavni, fino su se mogli popraviti, nisu bili komplicirani, nije bio veliki rizik, jer mi kod popravka imamo rizik da se može nešto slomiti, a tada su se radili rutinski. I ovaj ženski sat ću jako lako popraviti.
Ovakav ženski sat se više ne viđa. Jedino neke novije generacije ako su našli od bake ili djeda pa da upitaju. Ja im onda ispričam priču šta je bilo kada se to nosilo. Ja ih uputim kod jednog kolege koji još ima tih dijelova, ali je toga jako malo. Svakako im preporučim da ga poprave.
Svakako ću ovaj ženski sat popraviti, mislim da ne trebamo sve staro uništiti.
Ja ne znam koliko bi bila dobra informacija na Internetu kada bi taj ženski sat pretraživali, što pišu ljudi po forumima. Osim popravaka, ne znam da li bi se povratak takvih satova staroga kova i načina izrade isplatio na tržištu. Trebalo bi to detaljno ispitati ako bi netko krenuo u takve poduhvate jer bi bilo potrebno veće ulaganje koje možda na kraju ne bi bilo dovoljno isplativo. Jedno je što bih ja volio vidjeti, a ne vjerujem da bi bio uspješan. Možda i ne bih volio. Ja volim vidjeti ovaj koji je autentičan, a novi ne. Zbog današnjih zahtjeva on ne može biti retro, a neće to biti to. Nema više ni tih tvornica koje su proizvodile ženski sat poput ovog i sliče druge satove.…